Kao neko ko je pet godina (a možda i više) živeo sa anksioznim poremećajem, porođaj je za mene bio vrh opasnosti koje mi se mogu desiti. 

Trudnoće se nisam bojala, to sam nekako znala da će sve biti u redu. Čak sam se i šalila zbog svih mučnina i vrtoglavica koje sam imala dok sam se borila sa depresijom, govorila sam pošto je drugo stanje drugo stanje, za mene to znači stanje bez mucnina i vrtoglavica. 

I zaista je tako i bilo. 

Bojala sam se porodjaja, bojala sam se porodilišta, bojala sam se babica, bojala sam se bolova, a najviše od svega bojala sam se da ja nisam u stanju da to iznesem. 

Strah od odustajanja

Već na prvoj kontroli rekla sam doktoru da zbog iskustva koje imam sa depresijom osećam strah ,,šta ako se desi da na porođajnom stolu odustanem?”. Da me strah savlada toliko da se ja predam i otkažem saradnju. 

Jer sam često u životu odustajala (vidi na ovom linku).

Naravno da me je doktor ohrabrio. U njegovim pričama o ženama koje se porađaju, videlo se da se on veoma divi ženama. 

To me jeste ohrabrilo, ali ne dovoljno da ja prestanem da se bojim. 

Osećala sam veliki pritisak, jer poznajem sebe, znam koliko sam često odustajala u teškim situacijama i bojala sam se da ću isto da uradim i na porođajnom stolu. 

A onda mi je psihoterapeut (takođe majka troje dece) sasvim smireno u opušteno rekla ,,pa dobro, ako se predaš staviće ti masku, uspavaće te i rodićeš dete na carski rez. Ni jedna žena nije ostala neporodjena”. 

Kako me je ta rečenica rasteretila. 

Koliko mi je uklonila pritisak. Pa i ako odustanem, a nadam se da neći, naći će se rešenje. 

O odustajanju nisam više razmišljala.

Biće kako bude.

Babice 

Oh, Bože. Koliko sam bila naplašena besom, pa i mržnjom drugih žena. 

Slušala sam o babicama kako su bezobrazne i očekivala sam da idem tamo da me muče. 

A onda sam počela racionalno da razmisljam ,,zasto bi me neko maltretirao?”. 

Zar njihov posao nije da urade šta je u njihovoj moći da beba na svet dodje živa?

U trenutku bola mi smo sebi centar sveta, ne zanima nas niko drugi. I očekujemo da će nam neko pomoći i olakšati muke. 

Ali neće. Jer ne može. Jer ne može niko da ME da porodi, ja SE poradjam. 

Ja sam tu glavni i odgovorni. 

Ne babica, ne doktor.

(Odmah želim da se ogradim i da kažem da zaista verujem da postoje ekstremni i neprijatni slućajevi, ali ja lično nisam imala kontakt sa nekim ko je to preživeo)

Često žene budu nepripremljene, ne znaju da je porodjaj proces koji traje. Nekada i više od 24h (kod mene je trajao 26h, a više o tome u drugom postu). I da ako sve teče prirodno babice ne mogu ništa da urade da ti skrate te muke. 

Dok beba ne stigne do izlaza, možemo samo da čekamo. 

A boli. I uplašene smo, osetljive i ranjive. I treba nam nežnost i uteha. Treba nam neko od poverenja, da nas ohrabri. 

Da nam kaže da možemo, jer savladane bolom počinjemo da sumnjamo u sebe.

Nama je prvi put i imamo osećaj da se bol nikada neće završiti. A babicama je porodjaj rutina. One se ne opterećuju puno kao mi. Ali one prate. A trude se da sve vreme ostanu pribrane i ne uplaše nas. Zato nam deluju tako hladne i nezainteresovane. 

Zamisli da je ispred tebe neko ko te ne sluša, a ti moraš da je navedeš da radi stvari na odredjen način. Ona okupirana svojim bolom ne čuje šta joj pričaš, a ti odgovaraš za njen i bebin život.

Šta bi uradila tada?

I zaista dok ne dodje onaj poslednji čin porodjaja, one mogu samo da prate da se nesto ne iskomplikuje. A nekim ženama to deluje ,,bilo ih je briga za mene, sedele su tamo i pričale dok sam se ja previjala od bolova”.

Verujem da bi za nijansu bilo bolje i lakse da je neko naš od poverenja tu uz nas. Da nas pomazi, da nam kaže da će proći i da mi to možemo da izdržimo.

Ali morala sam da razmisljam racionalno, pitala sam se često šta je njihov posao. Da budu nežne i fine samnom? Ili su one odgovorne za život bebe i mene? 

U seriji Dr. Haus postavlja ovakvo pitanje. Da li želiš pored sebe doktora koji je stručan i zbog kog ćeš ostati živ ili doktora koji je fin i nežan prema tebi?

Raščistila sam u glavi i doktor i babica i ja, svi smo u sali sa istim ciljem, da se beba rodi i da nas dve budemo dobro.

Ne očekujem da će me neko maziti i bodriti.

A bodrili su me i navijali za mene kao na stadionu. 

Još su mi u glavi njihovi odjeci: ,,Hajde Dalborka! Možeš Daliborka! Guraj Daliborka!”.

Bol

Oh najteža tema. Iskustva različita. Nekome nikad više, a nekome najlepši dan u životu.

Moj često pominjani psihoterapeut mi je dala savet ,,shvati i budi spremna ne ideš tamo da se kao na filmovima topiš od emocija, da ne ideš u hotel i u spa, ideš na porodjaj”.

Neke žene kažu da im je lakše bilo prvi put jer nisu znale koliki je bol, a neke kažu da je lakše bilo drugi put jer su znale.

Dobra strana bola je što nije konstantan. Postoje pauze. A te pauze treba pametno iskoristiti.

Ja sam uzela psihofizičku pripremu preko Sveta Mama (ne, ovo nije plaćena reklama). 

Meni je taj mesec priprema sa babicom bio od najveće koristi (zajedno sa treninzima u trudnoći).

Babica je vežbala sa nama ceo proces. 

Ucila nas je disanju u toku bolova i opuštanju u pauzama od bolova. 

Dve najvažnije stvari.

Disanje u toku bolova i opuštanje u pauzama.

Iskreno u početku sam bol podnosila sa lakoćom (zato što su kontrakcije bile na po sat vremena). 

Kada su se smanjile na 15 minuta prvi put je zabolelo malo jače. 

Rekla sam suprugu ,,Molim te, nemoj više nikad u životu da se posvadjaš sa majkom. Veruj mi”.

Onda je zabolelo malo jače. Iskreno uplašila sam se. Čak i malo zaplakala. 

Srećom pukao je vodenjak, pa je sad to postalo centar pažnje.

To ne boli.

Prodjaj

Preskočiću ostale detalje porodjaja i o njima pisati na drugom mestu.

Porodila sam se relativno brzo, u tri napona.

Bolelo je, sa pauzom.

Pre porodjaja sam verovala da ja nisam u stanju da to izdržim. Medjutim, na porodjajnom stolu sam stalno očekivala da me još jače zaboli tako da nisam ni shvatila da je porodjaj gotov. Mislila sam da ima još.

Iskreno zbunila sam se. Rekla sam doktoru ,,pa ovo i nije tako strašno, doći ću ja opet”. 

Doktor se smejao ,,prvi put ovo čujem, obično sve kažu nikad više i psuju muževe”.

Muža nisam psovala 😁. 

Shvatila sam još pre porodjaja da imamo podeljene uloge. 

Moja je bila da iznesem trudnoću i izdržim porodjaj, a njegova da mi što više olakša taj period. 

I zaista je to radio predano. Nepravedno bi bilo da ga sad psujem.

Ja sam svoju ulogu prihvatila.

Ja ću se poroditi, ja ću istrpeti bol.

I videla sam da mogu. 

Možeš i ti.

I shvatila sam da mi nikako nismo slabiji pol. Stvarno ne znam ko je i zašto izmislio tu laž.

Videla sam koliko je moje telo savršeno. I sve što je trebalo je da ga slušam, razumem i da mu omogućim ono što mu u trenutku treba.

Kao što je moj suprug meni (zato i volim da se šalim da smo zajedno bili trudni).

Nauči da telu daš odmor kad je pauza. Kiseonik kad se materica grči. I snagu kroz prethodno vežbanje i pravilnu ishranu.

Ako saradjuješ sa svojim telom, ako pričaš i dogovaraš se sa svojom bebom onda na porodjaju nisi sama.

Tu je tvoje telo, savršena mašina. Samo nauči da utišaš sebe i da osluškuješ potrebe tela.

Tu je tvoja beba, najdivnije biće zbog koga i radiš sve ovo. Pričaj sa njom i poštuj je još dok je u stomaku i možda ćeš na porodjajnom stolu kao ja čuti doktora da kaže ,,ma beba sama izlazi”.

Tu je doktor. On će brinuti za tvoje zdravlje i tvoju bezbednost, da ti ne bi morala.

Tu je babica, tvoj saveznik. Zna ona da te boli i da ti je teško. Najverovatnije je i sama prošla kroz to. 

Slušaj je. 

I najvažniji od svih tu su Gospod i Bogorodica. Više nego ikad, na porodjaju sam osećala njihovo prisustvo.

Moli se.

Da li ja to mogu da izdržim

Možeš.

Kao što sam i ja mogla.

Kao što je i tvoja majka mogla.

Kao što su milioni i milioni žena pre nas.

I moći ću opet. 

Kao što ćeš i ti moći.

Žao mi je žena koje su imale loše iskustvo i sada ne žele ponovo. 

Zato se pripremi.

I veruj sebi, svome telu i svojoj bebi. 

I veruj Bogu.

(slika je preuzeta sa sajta https://eparhija-timocka.org/)