Čudo radjanja (I deo)

22:30 Spavaća soba.

Mačke su mirne, Stefan spava. Veče kao i svako drugo. Ja kao i svaka trudnica u 9. mesecu ležim i razmlišljam ,,da li ću ovo jutro dočekati u svom krevetu ili možda u onom bolničkom”.

Vidite, stvar sa porodjajem je što postoje simptomi. Samo što su kod svakog drugačiji. I što tačno vreme porodjaja niko ne može da vam kaže. 

Recimo jedan od simptoma je ispadanje sluzavog čepa. Ali fora je što on može da ispadne i dve nedelje pre porodjaja, a može da ispadne i dok si na porodjajnom stolu. 

Naravno, tu su kontrakcije. Znate ono stezanje celog stomaka. Samo što mene ništa nije stezalo. Mene je samo na kratko nisko zaboleo stomak. Zato bih ja pre rekla da je bešika u pitanju. Ili da je možda beba opet pritisla nešto unutra.

Ali kako sad da spavam, šta ako je ipak porodjaj.

23:30

Bol se ponovila. E ovo bi već mogao da bude porodjaj. 

Mislim, ne znam, nikad se pre nisam poradjala. Ali kažu kad su kontrakcije bolne i kad se ponavljaju u tačnom vremenskom intervalu, onda nisu pripremne, nego su prave.

00:30

Ovo je definitivno to. Datum 18. Maj. Šteta što nije 19. Ja sam rodjena 19. Septembra. Da barem imamo isti datum. Ali dobro, lep je i 18.

,,Stefane, budi se. Moraš da me pripremiš za bolnicu. I moraš da javiš da sutra nećeš ići na posao.”

,,A? Šta se dešava?”

,,Ne znam šta se dešava. Ali za svaki slučaj ti meni pomozi, pa posle mirno spavaj. A i ja ću.”

Naravno da je posle mirno spavao.

I naravno da posle nisam mirno spavala. Nisam spavala uopšte. 

Uskoro ću se poroditi! Znam da će mi trebati sva snaga koju imam, zato moram sad da se opuštam i relaksiram. I ako mogu da zaspim.

4:30

Kontrakcije su bile na svaki sat. To je definitivno porodjaj. 

Ali onda su prestale.

I ja sam zaspala. Spavala sam do 7. Dva sata, nije loše. Ali sad više nema bolova. 

I šta sad? Jel je porodjaj ili nije?

9:30 Polazimo u bolnicu na zakazani CTG. 

,,Da ponesem torbu za porodilište?” pita me Stefan.

,,Ne znam. Ponesi. Neka je u kola, pa ćemo videti.”

Pošla je i moja sestra

,,Ma sigurno će te zadržati. Jel te je stezao stomak?”

,,Nije. Samo sam osećala bol.”

,,A ledja, jel su te bolela?”

,,Ledja? Ne znam. Možda.”

10:00 CTG, bolnica.

,,Šta je bilo Daliborka?”

,,Doktore, cele noći sam imala bolove tačno na po sat vremena. A onda su u pola 5 prestali.”

,,Hajde, sad ćemo da vidimo”.

Znate, ja nisam bila obična trudnica. Ja sam bila školovana trudnica. Ja sam išla na nekoliko škola roditeljstva. Ja sam trenirala sa trudnicama (ovde MamaFit) i na tim treninzima pažljivo slušala iskustva drugih žena. Pratila kako su jedna po jedba odlazile sa treninga i slale slike beba. 

Ja sam uzela i psihofizičku pripremu sa babicom i ceo mesec prolazila proces porodjaja, pravilnog disanja prilikom kontrakcija i opuštanja u pauzama.

Ja sam znala kako se uzimaju karlične mere, čime se buši vodenjak. To inače nije bolno. To i ne osetiš. Pričala nam je babica, a rekla mi je i sestra.

Znala sam da na porodjajnom stolu ne smem da pomeram karlicu, da ne bi došlo do tzv. cepanja. 

I odlično sam znala da kada se kontrakcije ponavljaju u pravilnim vremenskim intervalima, onda one nisu pripremne, nego su porodjajne. Pripremne se jave tu i tamo. Mogu i one da bole. Ali nemaju pravilno ponavljanje.

,,Nije Daliborka. CTG je uredan, a otvorena si jedan prst. Neće porodjaj skoro.”

,,Ali doktore, bolelo me je celu noć”

,,Da, da. To su pripremne kontrakcije. Hoće one tako desetak dana pre porodjaja”

DESETAK DANA! Pa ko će da čeka još 10 dana. 

Ne znam da li ste znali, ali kad ste u 9. mesecu vreme se naglo uspori.

Rekla bih da tada jedan dan traje 3 godine, ali bi me suprug sad prekorio da sam nerealna i da preuveličavam, tako da ću preskočiti to poredjenje.

,,Šta je danas, četvrtak. Hajde da se vidimo u utorak da uradimo još jedan ultra zvuk.”

U utorak. Lako je njemu da bira datume. Istina je da je bilo još 9 dana do termina. Ali bezbedno je da se porodiš i 2 nedelje ranije. Mogla sam da se porodim ranije.

Tako sam želela da je vidim. Da je zagrlim. Da bude tu ispred mene dok pričamo. Jer znate, mi smo pričale. Stano.

Tako me je učila instruktorka.

Pričale smo o svemu, a najviše o porodjaju.

,,Ana, ja znam da je prolazak kroz porodjajni kanal jako neprijatan, zato će mama da uradi sve što može da to bude što brže. Da se što manje zadržiš u njemu. A ti molim te pomozi mami. Ja ću da uradim šta je do mene, ti uradi šta je do tebe. A doktori će da urade njihovo”.

10:30 Izašlazim iz ordinacije

,,Šta je bilo?” Pitaju suprug i sestra.

,,Ništa”

,,Kako ništa”

,,Eto tako ništa. Idemo kući. Kontrola u utorak”

Neću da lažem, bilo mi je krivo. Želela sam da se porodim. Ali kad već nije porodjaj blizu, onda mogu da se uključim nazad na treninge.

11:00 Kuća

Trening je prošao ok. Na kraju treninga sam im ispricala šta mi se desilo. Jer znate mi smo uvek pričale posle treninga i to mi je mnogo značilo. Ti treninzi su bili moja sigurna zona.

,,Znam Daliborka da ste vi sve nestrpljive kad dodje 9. mesec, ali polako. Doći će i porodjaj na red.”

.,,Ali Aleksandra bolele su me i bile su česte”

,,Verujem. Ali hoće i pripremne da bole.”

Ručala sam i legla da odmorim. Kad se već noćas zbog pripremnih kontrakcija nisam naspavala.

18:00 Kineska radnja

Stefan i ja smo imali dečiji rodjendan za 2 dana.

,,A da joj uzmemo ovaj lep, plišani rokovnik. Znaš da je rekla da voli da crta.”

,,E može. Ali onda moramo i bojice.”

,,Jao!”

,,Šta je bilo?”

,,Otkud znam. Opet me je zabolelo. Možda se ona okreće pa nešto pritiska. Možda su pripremne. Ne znam.”

,,Hoćeš da idemo kući?”

,,Neću. Prošlo je. Hajmo u Kasper na picu”

,,Hahaha, hajde.”

19:00 Picerija.

Zvali smo još jednog drugara sa nama. 

S obzirom da sam imala slobodnog vremena i celu trudnoću uživala u toj piceriji sam bila stalni gost.

Čak smo se i šalili da ću odatle u porodilište. Da će dostavljači da me odvezu u bolnicu. Da će konobar kad donese picu da vidi da se sad i beba pojavila. Svašta smo smišljali.

,,Šta ćemo da jedemo? Hoćemo neku picu” pitam ja uljudno.

,,E ja neću, nisam gladan”

,,Pa ni meni se nešto ne jede”

,,Aaaa, pa što smo došli ako nećemo da jedemo?” Pitam ja manje uljudno.

,,Pa došli smo da popijemo piće”

,,Dobro, ješću kući. Ali dužni ste mi picu.”

,,Aaa”

,,Šta je bilo?”

,,Ne znam. Opet me boli.”

,,A da idemo mi kući”

,,Ajde. Tamo mogu da kukam na glas. A i da jedem.”

Jela sam neki sendvič što je Stefan spremio. I išla sam barem 5x u toalet.

,,Šta mi se dešava? Da nisam nečim pokvarila stomak?”

,,Pa ne znam, danas smo jeli sve uobičajeno”

A onda je počelo sve češće da boli. 

I boli.

I onda je prestalo da bude zabavno.

Jer boli. 

Često.

,,Hajde uključi onu aplikaciju da merimo vreme kontrakcija”

,,Šta ću da merim kad su ovo pripremne. Aaaa baš me boli. Nisko. Jao Bože, ako su ovo pripremne, kako li će onda da bole prave?”

Suze su došle na oči. Ne toliko od bola, koliko od straha. Šta me čeka narednih 10 dana.

,,Pa neće valjda ovako da te boli svih 10 dana?”

,,Jao ne znam. Ja se nadam da neće.”

Bol je stala.

,,Aaaa. Stefane”

,,Molim?”

,,Molim te, nemoj nikad više u životu da se posvadjaš sa majkom. Veruj mi. Ovo baš boli.”

,,Hahaha. Neću. A nećeš ni ti sa tvojom?”

,,Haha, nadam se da neću”

Sela sam malo da odmorim. Na Stefanovu stranu kreveta. Slučajno.

,,Stefaaneee”

,,Šta je bilo???”

,,Pukao je vodenjak! Jaaaooo, ekstra!”

Mojoj sreći nema kraja. 

,,Nisu pripremne! Prave su! Ne znam kad ću da se porodim. Ali neću za deset dana sigurno!”

,,Hajde slikaj me. Ako se porodim da imam poslednju sliku kako sam trudna”

Nastaviće se…