Bajka o depresiji

Jednom ne tako davno bila jedna devojčica. Imala je plavu kosu, bila je mršava, ali bistra i oštroumna. Bila je tako visprena i dosetljiva, da su se svi divili njenom intelektu i stalno ponavljali njoj i između sebe ,,od nje će nešto biti”. Toliko su hvalili njen intelekt, da je devojčica mislila da je to jedino što ona ima. U svojoj detinjastoj glavi ona je sebe poistovetila sa tim intelektom i od tada mislila da je ona svoj intelekt.

U školi je mnogo lepo prolazila. Učila je bez muke, petice je brala isto kao i dudinke sa drveta. Hop, hop, hop, jedna grana, druga, treća i evo je na kraju godine odlična sa svim peticama. Kako je to bilo lepo i divno. I pre svega lagano. Ona je imala spreman domaći koji je delila sa drugovima, od nje su prepisivali na pismenim zadacima. Nekad bi uradila svoj kontrolni, a onda i drugaričin iz klupe. Ma život je bio pesma.

Međutim, postojala je jedna stvar koja je stalno bila prisutna i koja je jako često, onako tiho i kad niko ne gleda devojčicu plašila. Na početku sam vam rekla da je bila mršava, sećate se. Ona je bila tako mršava, da su to svi stalno primećivali i pored njene oštroumnosti o tome uz osmeh stalno stalno pričali: ,,jao ti si tako mršava, trebalo bi kamenje da nosiš u torbi, da te ne oduva vetar”. 

Devojčica iako je bila mala, bila je pametna i znala je da se oni šale. Ali šta ako su oni ipak stvarno u pravu. Šta ako joj se nešto desi, jer je tako mršava. Znala je da je vetar neće odneti, to je smešno. Ali možda je napadnu psi lutalice. Ako oni to urade, a ona je tako slaba i krhka kao što svi kažu, ona neće moći da se odbrani od njih. Možda ne bi bilo loše da u džepu stvarno ima neki kamen, za svaki slučaj.

Devojčica je, kao i svaka devojčica verovala svojoj majci. A njena mama je stalno brinula i jako često je to naglašavala ,,ja samo brinem”, kao da je to vrlina zbog koje je treba poštovati. 

I jeste to lepo, kada znaš da neko misli na tebe i pita se da li si dobro. Ali šta kada ta briga postane, pa nešto kao opsesija. I kada upravlja tvojim životom, pa odluke više ne donosiš zbog svojih želja i radosti, već samo iz svojih strahova.

Naravno, devojčica to tada  još uvek nije mogla to da zna. Ali je kao i svaka devojčica verovala mami.

Vreme je prolazilo, devojčica je rasla, a događaji su se nizali. Neki ovakvi, a neki onakvi. 

Recimo, u srednjoj školi je htela da ode da bere maline. Delovalo je fantastično to da za 2 nedelje može da zaradi novac da ode na more. Ali roditelji je naravno, nisu pustili jer kako će ona tako salabašna da preživi to sunce i taj fizički rad. I nažalost te godine nije otišla na more. Na more je otišla prvi put tek sa 19 godina.

Sa 19 godina se desilo još nešto. Upisala je fakultet i promenila grad. Budući pametna kao što jeste, prijemni je lagano položila, upala na budžet, kasnije bodove za studentski dom brzo sakupila, a onda vremenom i stipendije dobijala. Međutim, zajedno sa sobom ponela i je i svoj strah, da je ona slabašna i da ne može da se odbrani. A preselila se iz gradića u kom je svaku ulicu znala u grad koji je bio tako veliki, da je 50 njenih malih gradova moglo da stane u taj jedan. 

Koliko je tu tek bilo pasa lutalica i lopova i ko zna čega sve još, nije smela ni da zamisli.

I tako je ona završavala obaveze oko fakulteta skoro pa savršeno. Ali sve vreme, tiho i neprimetno,mali  strah je kucao na svaki prozor njene duše.

Jednom je recimo pošla u teretanu, da ojača svoje mršavo telo. Medjutim, u povratku je pričala sa jednom devojkom, koja je pričala neke priče pa se naša junakinja zabrinula ,,Bože, kakvi su ovo ljudi” i onda tiho i prećutno odlučila da ne ide više tamo.

Strah je stalno dolazio kod nje, vrebao je iza svakog ugla. Ali heej, taj toliko hvaljeni i pametni intelekt je imao i pametno rešenje. Praviće se da strah nije tu. Ako ga kulira i ne primećuje, on će vremenom i nestati. Kako brilijantna ideja.

I tako je naša junakinja pravila različite izbore. Recimo, ona se družila samo sa ,,proverenim” ljudima, sa ljudima koji žive u istom studentskom domu, koji idu na isti fakultet. Dakle nije stupala u kontakt sa strancima.

Razmena studenatat i studiranje u inostranstvu, su joj zvučali fantastično. Pričala je sa dosta ljudi koji su proveli godinu dana negde van. Čitala bi i istraživala šta je sve potrebno za tako nešto. Proučava gradove, univerzitete. Ali dalje od toga nije išla.

Pomisao da treba sama da udje u voz i ode ko zna gde, paralisala ju je. Kako bi se ona odbranila i kako bi zaštitila sebe u nekom novom, nepoznatom okruženju. A želela je da ode.

Jednom je videla na svom fakultetu plakat o studiranju u Indoneziji. Indoneziji. Okean, plavetnilo, palme, egzotično voće, majmunčići i mnoge zanimljive životinje. Ali to je više od 1000km daleko i šta će ako joj se tamo nešto desi, ko će doći po nju da je spase.

I tako jedna po jedna želja bi se u njoj ugasila. Ostajao joj je sada već po malo dosadni studentski dom, jendolična menza, već ispričane priče. Ništa novo i ništa zanimljivo. 

A gledala je i divila se ljudima koji su bili aktivni.

Jednoga dana strah je postao tako veliki i uvek prisutan, da je u svemu video opasnost i slao signale upozorenja. 

Naša junakinja je toliko smanjila svoje aktivnosti. Prestala da se druži sa već uskim krugom ljudi, nije išla na predavanja, strepela je od izlaska iz sobe, drhtala bi dok bi autobusom otišla 3 stanice do bankomata. 

Jednom se dogovorila sa svojom cimerkom da će joj doneti baletanke na apsolventsko veče i vidi je kako je prelepa. Ali kada je veče počelo da pada, ona nije smela da izadje. Na kraju je odustala, izvinila se cimerki i ostala u sobi.

Sedela bi u sobi i plakala. Dani su bili nekako bez smisla. Postepeno su nestajale sve stvari zbog kojih je vredelo ustajati i truditi se. Kao da se jedan težak i tmuran oblak nadvio, pa gde god pogleda sve je bilo sivo i beživotno.

Taj strah je postao tako veliki i silan i ubedjivao je našu junakinju da sama sebi treba da bude neprijatelj.

Sa sobom je vukao još 1000 sitnih i nerazrešenih emocija iz mladosti i detinjstva. 

Preuzeo je celo telo i vise mu nije dozvoljavao da jede, da spava, da se nasmeje i razveseli. Dozvoljavao mu je samo da pati i da se boji. I danju i noću.

I kada bi želela da bude srećna, naša junakinja nije bila u stanju da oseti radost. Zato su komentari okoline ,,vidi koliko imaš lepih stvari zbog kojih treba da se raduješ” bili još jedan teret na već raslabljenu dušu. 

Znala je ona da ima čemu da se raduje, rekla sam vam na početku da je bila pametna. Ali nije mogla da oseti radost. Zato bi se još dodatno osećala krivom i možda čak i nezahvalnom.

Ili još bolje kad bi joj rekli ,,jao pa ti si tako mlada a piješ lekove”, kao da je ona želela da pije lekove i da joj bude loše. Ona je želela da ode na razmenu studenata, da se smeje, da ide na izlete i predavanja i možda po neku žurku. Ne da sedi u čekaonici na psihijatriji. 

Čoveku sa slomljenom nogom nećete reći ,,hajde leži još malo, pa da istrčiš maraton, moraš, vidi kako si mlad”.

Nemojte ljudima koji se bore sa depresijom da govorite da trebaju da budu srećni. Znaju oni to i bez vas. Ali ne mogu.

Napetost i grč su bili tako jaki da je razum jedino rešenje u prestanku svega toga neprijatnog video u nestajanju.

Ležala bi u krevetu i želela da agonija prestane. Zatvorila bi oči i intelekt bi jok rekao ,,sada kada bi nestala, sve bi prestalo i bilo bi lakše, sigurno”.

Ali ne, čekajte, nije to razum, to je strah pokušavao da nadvlada razum. Iako je celo telo drhtalo i imalo želju da sve prestane, a izlazak je bio samo u nestajanju, razum je negde znao da to nije stvarno, da to nije istina.

Jedina svetla tačka devojčici su bile dve osobe: Hristos i majka. 

Znala je da pred Prvim treba da da odgovor za svoj postupak, a znala je da hrišćani ne izvršavaju samoubistvo. 

Zatim pomisao na majku i na to kakav bi bio njen život nakon takvog dogadjaja. 

Ne, ne može, ne sme, ne sme se tim putem ići. 

Svakoga dana je ležala u krevetu i sebi ponavljala ,,Ne smeš! Ne smeš!”

Onda je jednog dana rešila, makar i narednih 20 godina ležala tako u strahu, očajanju i nemiru, istrpeće. Odlazak nije rešenje.

I nije otišla. 

Odlučila je da ostane.

Odlučila je da se bori. Da nadje izlaz i rešenje.

Kukanje nad očajom je zamenila molitvom.

Čitala je već napisane molitve. Ali je najčešće svojim rečima iz srca govorila: ,,Bože, molim te, nemoj da ove muke budu uzalud. Neka jednoga dana budu nekome na korist”.

Sagovornika nije imala, jer nije znala nikog ko je prošao kroz nešto slično. Zato se okrenula internetu.

Gledala je svaki video u kome neko govori o tome kako je preživeo depresiju. Slusala je price devojaka koje su sa depresijom uspele da zavrse fakultet. 

Priče zena koje su ostajale same sa malom decom i borile se za njihovo i svoje bolje sutra.

Čitala je o anksioznosti. Slušala muziku koja je naučno stvorena da umiri anskiozna stanja. 

Radila vežbe – i telesne i mentalne.

Išla na kontrole kod psihijatra, pila lekove.

Imala duuuge i neprijatne razvgovore sa psihologom. Prolazila kroz mnogo nelagoda, suza i svadja. 

Suočavala se sa sobom i svojim nesavršenostima, da bi ih na kraju i prihvatanja.

Vežbala zahvalnosti. 

Učila o ljubavi. Ljubavi prema Bogu, prema bližnjima, a na kraju ili možda bolje da kažem na početku ljubavi prema sebi.

I na kraju je naučila da ne odustaje kad je teško.

Trebalo joj je možda malo više od 5 godina rada na sebi da to savlada, ali uspela je. 

Uspela je da nauči da veruje sebi. Da bude sebi podrška i vetar u ledja. Da se zaštiti i da se motoviše.

A telo, oh kako se tek ono lepo oporavilo. Devojčica, sada već žena je i dalje mršava (čitaj 53 kg). Ali više nije slaba. Sada veruje svome telu i sluša ga. Čini ono što je dobro za njega, a ono joj to i vraća. Čak su uz šalu i smeh (i malo kukanja) zajedno sa doktorom i babicom prošli kroz kažu najveći bol koja postoji. Bez lekova.

Ali šta je porođaj, nakon depresije.

Dobro je što nije odustala i nestala onda kada je mislila da je neizdrživo. 

Na kraju je samu sebe spasila i odbranila.

I sad se malo čega boji. I kada se boji ne odustaje, jer zna da može. Ne zna kako, ali zna da može. 

Možeš i ti.

I nemoj da odustaneš. Znam da je teško i znam da deluje kao da nema nade i da nikada neće proći. I da nekada imaš osećaj da ne samo da nema poboljšanja, već da ideš u nazad, veruj mi ne ideš, to je deo procesa, takav je taj put. I neće trajati zauvek. 

Samo nemoj da odustaneš.

Molim te.

Ne znaš kakve te sve lepote čekaju.