Kako da razumeš svekr(i)vu i zašto

Krenete da živite zajedno. Sviće subota, oboje ste kod kuće, naspavani, odmorni, spremate se da pijete jutarnju kafu. Napokon imate vaš mir i uživate u njemu.

A onda ding dong!

Evo je na vratima.

Njegova majka.

 ,,Zdravo, bila sam do pijace pa rekoh da svratim, da vam donesem nešto zdravo da pojedete. Gde si sine majkin?”. I onda usiljeni poljubac od kog se i on stidi gleda te i sleže ramenima, dok ti zatvaraš vrata i kolutaš očima. 

I počinje: ,Jao nisi još skupila veš sa žice, stoji ti od juce, videće komšije, sramota je. A gle ovo ti je i dalje ovde, a lepo sam ti rekla da se to ne slaže tu” i pomera figuru sa police.

,,Jel si se ti malo ugojila? Pa kad ko zna šta jedete, zato sam ja donela sveže namirnice da mom sinčiću spremim zdravo da jede.”

,,Nešto si mi se utanjio, ko zna kako te ona hrani”

Okreće se ka tebi i gleda te, a ti se kiselo nasmeješ. 

Jer šta da joj kazeš da nema logike da se od iste hrane ti ugojiš a on smrša. Sigurno će reći da je tvoja genetika loša.

I tako nebrojano puta ti je stavljala direktno i indirektno do znanja kako ti ne valjaš, a ona je bolja. I nije ti baš najjasnije zašto ona to radi, nisi je nikad ničim uvredila, uvek si se trudila da budeš fina sa njom. 

I da li je normalno to što imaš osećaj kao da ona želi  da se takmiči sa tobom.

Probaću da ti malo približim situaciju.

Da počnemo. Kada se ona udavala stvari su bile malo drugačije. Ili možda čak mnogo drugačije. Znalo se, rodiš se, ako si sin ostaješ u kući i obezbeđuješ prihode, ako si ćerka onda tu idu malo drugačija pravila. 

Recimo tvoja svekrva, učena je i vaspitavana da lepo kuva, da održava kuću čistom i sređenom. Za sada svoju a sutra muževljevu u koju će ona da ode i da poštuje svekra i svekrvu.

Jednom rečju da služi porodici. 

Na dan kada se udavala iz kuće je verovatno ispraćena rečima ,,Ti nemaš više kuću, muževljeva kuća je sada tvoja kuća. I nemoj tamo da nas obrukaš”. 

Taj dan je bila radosna, ali ove reči su učinile da se na trenutak oseća suvišnom. Mi i oni, a gde je tu ona. Ma to je neki lažan osećaj.

Ona je tu da ugađa. 

Kao što je bila dobra i primerena ćerka, sada će biti dobra i primerena supruga i snajka. Dokazaće svoju vrednost kroz ukusan ručak, čist dom i porodicu kojoj će služiti.

Oh kako je lep život čeka, ona i njen suprug. On je bio tako fin i nežan, uvek pristojan i pažljiv, obećavao joj da će je zauvek voleti.  

Medjutim, ubrzo nakon venčanja, on se nekako promenio, prestao je da bude onako nezan i pazljiv, a sve češće kako bi ona rekla ,,pokazivao svoje pravo lice”.

 Naravno zaključuješ da su počeli sada stvarno da se upoznaju. Više nije bilo one površne romantike, već je došla ne tako sjajna stvarnost.

Recimo on je na poslu imao nepravednog šefa, a baš i nije mogao da se svadja sa njim,  već je morao da mu se smeška da bi sačuvao posao. Pa je tako često dolazio kući nervozan i svađao se sa njom. Ona mu ne bi uzvratila. On je muž i njega treba da sluša. A uz to da poštuje i njegove roditelje, koji pitanje da li su baš uvek bili fer prema njoj. 

Ali to je bio njen život, da služi porodici. 

A onda jednog dana, došla je neopsiva radost u njen život. 

Kroz muku i bol stigle su jedne malene ručice. 

Oh, te malene ručice. Grlile su i tražile mamu stalno. Sada više nije bilo tako važno kada su drugi bili nepravedni, jer te malene ručice su najviše želele mamu. Niko drugi nije umeo da uteši i smiri kao mama. 

Mama je bila ceo svet.

Jedno je znala, ona će uvek biti tu za njega.

A što se tiče muža, sada možda i nije bilo toliko važno da li je on baš najbolje umeo da čuje njene želje. A i pitanje da li je ona umela baš najjasnije da kaže šta želi, jer ko je ikada nju pitao šta ona očekuje od života. 

Druga su to vremena bila. Živelo se u zajednici i nije bilo baš poželjno da se ti tu nešto ističeš i razlikuješ. Znalo se šta je život, koji su koraci i nisi ti imao mnogo da lutaš i izmišljaš neke novine.

I dok je ona jurila oko ručka, čišćenja, poštovanja starijih i nešto malo vremena za sebe u pauzi na kafi kod prijateljice između pijace i kuće, nije stigla da primeti da se život promenio. Znala je ona za novine, videla je šta se kod komšije dešava, ali znate kako to ide. Mi uvek mislimo da se stvari koje ne želimo dešavaju drugima, tamo negde. Neće to kod nas.

I dok su svi drugi bili nefer i nepravedni, dok nisu bili podrška, već joj često i otežavali situaciju, te njene malene ručice bi je uvek čvrsto grille. 

Te ručice su crtale čestitke sa najlepšim natpisom ,,najbolja mama na svetu” i poklanjale joj tu titulu stalno za svaki 8. Mart, rođendan i Novu Godinu.

Ah, to je bilo nešto za šta je vredelo živeti. Za šta je vredelo boriti se i gurati kroz dan prepun poteškoća. 

Jedno je znala ona će uvek biti tu za njega.

 Ali onda jednog drugog dana, te ručice su prestale da traže mamu.

Kada im ona pridje da ih zagrli i poljubi one je guraju ,,daj mama, pa nemoj, nemam više 5 godina”. 

Ali dobro, sa bolom u grudima pristala je i na to, možda nije pružao ručice, ali je pitao ,,mama, šta ima da se jede?”. I to je bilo dovoljno.

Znala je da će i sa tim uvek biti tu za njega.

A onda je jednog dana došla ONA. 

I to tako ide, zna svekrva to, spremala se ona za taj dan, veseliće se na svadbi najviše.

Ali ono što nije znala je da će i njemu tada postati suvišna. 

On više ne dolazi kući sa rečenicom ,,mama, šta ima za jelo?”. 

I ne samo to, one njene malene ručice koje su je volele i grlile, sada su počele NJU da grle. Sa NJOM su nežne. NJOJ kupuju čestitke i pišu lepe poruke. A majka kada ga nazove ,,ajde mama skrati u gužvi sam”. 

Ta ona si ti, to znaš. 

Iz njenog ugla ti si kriva, otela si joj jedinu radost. 

U stvarnosti naravno da nisi, u stvarnosti je to normalan biološki proces koji se zove odrastanje, ali iz njenog ugla taj proces se sada naziva starenje.

Ona stari, a šta ima od života.

I ono jedino što je imala više nema. I kakva realnost, ne zanima nju realnost, jer je njena realnost trebala da bude malo drugačija. 

Zamisli celog života imala je jedan zadatak i marljivo i vredno ga ispunjavala – služila porodici. 

A onda odjednom ponovo postala višak. 

Kao što je tad kao mlada bila to u svojoj kući. 

Njen sin je trebao da ostane uz nju i da u njenu kuću dođe snajka, kao što je i ona došla. I da je poštuju. Da napokon u starosti ona malo odmori, da neko drugi njoj odaje počast, da je uvažava i da služi porodici, onako kako je ona služila.

I šta sada. Jedina stvar koju zna jeste da ugađa. A onaj kome najviše želi da ugađa je njen mali sin. Koji više i nije tako mali. 

I ako mu ona više ne treba, a jedina prava radost joj je bila da zauvek bude tu za njega.

Zato je i došla da spremi doručak. Ne zato što ti ne umeš. Već zato što ona nema više kome.

Jer to je jedina stvar koju ona ume, da služi porodici.

I naravno da će da ti ukaže na svaku grešku i sitnicu i naravno da ne radiš ispravno, da ona bolje zna, jer ona ima iskustvo iza sebe koje je godinama sakupljala i treba da ga preda tebi. Tako je učena, ti treba da je slušaš i učiš do nje, kao što je ona slušala starije i učila od njih. A ti si došla sa predznanjem.

Znaš sa interneta, od nekih pitaj Boga kojih ljudi. 

Znam da je teško. Ti sada osnivaš svoju porodicu. Tvoja porodica ste ti i on, a ne ti i on i njegova majka. I težak je taj sukob generacija. 

Ali kada ,,ratuje” sa tobom, znaj da to nije zbog tebe. I kada pokušava da ti nešto dokaže, znaj sa se ona to sa sobom bori. To nije odraz njene snage, nego vapaj njene nemoći. 

To je strah, ma koliko se ona jaka pravila pred tobom.

Postavi granicu i izbori se za sebe. Onako da ona to razume.

Ali seti se, vremena se menjaju, ko zna šta nas čeka u budućnosti sa čime mi nećemo znati tako lako da se nosimo, kao nove i mlađe generacije.

Ja ne planiram da ostarim, kao što nije planirala ni ona. Ali to se desi.

A kakva nas budućnost čeka ne znam. I ne znam da li iko zna. Ali znam da možemo da radimo na sebi i potrudimo se da i kad nas uhvati nespremne, mi iz nje izađemo. Da radeći na sebi malo lakše prihvatimo neke promene i prilagodimo se novoj situaciji.

Posvećeno svim ženama koje su celog života služile porodici.

Posvećeno mojoj majci.